PočetnaDruštvoLični stavKad vidim Putina vidim Miloševića

Kad vidim Putina vidim Miloševića

Užasne slike iz Ukrajine koje gledamo poslednjih nekoliko nedelja vraćaju mi memorije mog ratnog odrastanja. Vraćam se u 1990.te i rat u Jugoslaviji koji je oteo od mene moje kasno tinejdžersko doba i ranu odraslost, piše Aleksandar Stošić, nekadašnji reporter, dopisnik i urednik u beogradskom Danasu tokom 1990. tih i 2000.tih.

To me je, ukazuje Stošić, deformisalo kao osobu i pojedinca, otelo mi detinju bezazlenost i postavilo me pred svetom, grubo i nepoznato, koji nisam mogao da prepoznam.

Odjednom sam sebe našao u režimu preživljavanja pokušavajući da se krećem po stvarima na koje ne biste posmislili samo nekoliko dana ranije.

Upečatljiva transformacija života se dešava trenutno.

U jednom trenutku sam bio u jednom od beogradskih noćnih klubova gde sam slušao pesmu Fiesta od benda “The Pogues”. Sledećeg dana sam se sakrio u stan moje bake jer je vojska počela da regrutuje vojnike širom zemlje i da ih šalje u ratnu zonu. Sa 18 godina ste još dete osim ako rat ne preuzme vaš život. Onda postajete čovek.

Pre nego što se dogodio rat pred vašim vratima, pokušali ste da ignorišete to kao da se to vama ne događa. Kao da je to neka daleka istorijska činjenica. Iako smo svi mogli da čujemo nacionalističke govore predsednika Srbije Slobodana Miloševića i čitamo proratnu histeriju u prorežimskim medijima, nismo mislili da će nam rat pokucati na vrata. Zašto?

Zato što je to bilo toliko netaknuto iz naše konciznosti, nakon toliko godina mira i harmonije, da čovek jednostavno ne može da shvati ozbiljnost rata dok se zapravo ne dogodi.

Normalnost svakodnevice koju svi uzimamo zdravo za gotovo izmakla mi je iz ruku sa početkom krvavog jugoslovenskog rata. Nikada se nisam oporavio od tog iskustva – više ništa ne uzimam zdravo za gotovo.

Kažu da vreme leči sve, tako da sam uspeo da uspomene na 90.-te potisnem na kraj uma, ali s vremena na vreme se nešto desi i ta sećanja počnu da izbijaju na površinu.

Katastrofa koja se odvija u Ukrajini vratila je sećanje na to kroz šta su prošli ljudi iz bivše Jugoslavije – uništeni ukrajinski gradovi, ljudi koji trče u sklonište ili ljudi koji se opraštaju od svoje dece i žena.

Kada vidim opljačkane prazne police u prodavnicama, nestašice goriva, struje ili grejanja uz temperature vazduha ispod nule ne mogu a da ne pomislim na nestalu zemlju Jugoslaviju.

Čak i mnogo godina nakon što je rat, koji nas je sve uništio i fizički i psihički, u bivšoj Jugoslaviji prošao, osećanje stida je bilo neodoljivo svaki put kada bih posetio neki od tih gradova.

U hrvatskom gradu Dubrovniku, muzej rata ostaviće vas u emocionalnom bolu. U Prištini, glavnom gradu Kosova, sedeo sam u prostorijama Koha Ditore, vodeće novine na Kosovu, sa Flakom Suroi, zamenicom glavnog urednika u to vreme, i slušao potresnu priču o tragediji njene porodice tokom rata na Kosovu.

U Sarajevu, Bosna i Hercegovina, ulica Ferhadija, u glavnoj trgovačkoj zoni slična Grafton ulici u Dablinu.

Međutim, neposredno pre ulaska u tu ulicu nalazi se upečatljiv beli spomenik sa beskonačnim spiskom imena dece koja nisu preživela opsadu Sarajeva. Hodao sam misleći na tu decu od sedam, dvanaest, četiri, petnaest godina, koja su umrla uzalud i pokušavao da to shvatim.

Onda mi je rođak, sa kojim sam šetao, ispričao još jednu otrežnjujuću anegdotu: „Vidiš onaj kutak, upirući prstom u malu usku ulicu koja se uliva u Ferhadiju.

Vidiš li sad brdo koje gleda na ovu ulicu? Tu je bio snajperista i ko je hteo proći Ferhadijom morao bi brzo prelaziti s jedne strane na drugu i moliti se bogu da tip sa snajperom ne gleda na to mesto”, rekao mi je.

Ova iskustva posle rata ostavljaju vas bez teksta, otupele i beznačajne, jer postoji nešto što ne možete da kontrolišete, nešto što je izvan vaših mogućnosti i jedini režim koji možete da aktivirate jeste režim preživljavanja.

Jednom kada pojedinci dođu do tačke preživljavanja zeca, onda je ta osoba izgubila sve prerogative onoga što je nekada bio svakodnevni život. U režimu preživljavanja nema planiranja za sledeći odmor ili kupovine novog auta, nema izlazaka u kafiće, nema osmeha, nema razgovora sa prijateljem nasred ulice.

Umesto u režimu preživljavanja, mislite o tome kako ćete nabaviti hranu za svoje voljene, ostati tu gde jeste i izbegavati da vas vojskovođe ne odvedu na front, kako ćete se malo zagrejati.

Ne postoji automobil koji vozi na slikovitom putu u režimu preživljavanja i uživa u trenutku jer je trenutak prošao i niko ne zna kada će se vratiti.

Kada vidim pustoš Harkova, koji je dvostruko veći od Dablina, vidim opsadu Sarajeva.

Kada vidim Mariupolj, grad koji je dva puta veći od Korka, vidim sravnjeni grad Vukovar u istočnoj Hrvatskoj.

Kada vidim granatiranje Kijeva, hiljadu godina starog glavnog grada Ukrajine, koji je skoro dve trećine stanovništva Irske, vidim uništeni stari grad Dubrovnik.

Kad vidim Putina vidim Miloševića sa 6500 nuklearnih bojevih glava.

I ja sam skamenjen.

Pratite nas

Najčitanije u zadnjih 7 dana

Najnovije vesti

Slične vesti